RRD za kraj

Krivo neko vreme ali proždire nas, ono baš, pravo.

Tela puna konzervansa, a glave prazne kao balon.

Kao gumeni čamci koji plove i tonu Mediteranom.

Crne misli pletu niti, a dovoljno ih je tako malo.

A sve te proze i huškačke poezije.

Pokreću erozije, korozije, depresije.

Krivo vreme gazi i mlade i matore.

Svi šilje laktove, a obrazi kao kramponke.

Masonske, lakonske, masovne zabave.

Kuke i motike i psovke karamazovske.

Reči vrane raznose, izjave, pasoše.

A ljudi slušaju šerpe i laboške dok jedu langoške.

Slušaj, gledaj, piši, pevaj...

Subvencije ne čekaj, dvaput meri, jednom sečkaj!

Braćo i sestre, na nama lome se koplja.

Puca kamen, lomi stenu što je vekovima tu.

Dižu prašinu, koja muti sva ta mora.

Tihe reči nisu dovoljne da probiju put.

Kroz mračne noći, preko nepreglednih polja.

Punih čeličnoga cveća, da li imaš oči? Reci mi.

Da li ćeš opet moći reći da si dobar.

Kada padnu snovi svoj toj deci.

I zato ne čekaj kraj već baci sve u reku.

I ostavi za sobom sve te tragove u pesku.

Prepusti se vodi da te vodi u deltu.

Prepusti se vatri, vodi, zemlji, nebu.

I zato ne čekaj kraj već baci se u reku.

I ostavi za sobom sve te zastave na vetru.

Prepusti se likvidnom iskustvu pred žetvu.

Red, rad, dub, oni vole svoju decu.

U našoj sobi sa zida topi se boja.

Nosi slike, davne misli, što su godinama tu.

Fototapeta nekog dalekoga mora lagano nestaje u etru.

Ti govoriš kako smo deca istog boga.

Nema više tvoje, moje, sve je naše.

I govoriš da mnogo košta ta sloboda.

Govoriš, a znam da lažeš.

I zato ne čekaj kraj već baci sve u reku.

I ostavi za sobom sve te tragove u pesku.

Prepusti se vodi da te vodi u deltu.

Prepusti se vatri, vodi, zemlji, nebu.

 

I zato ne čekaj kraj već baci se u reku.

I ostavi za sobom sve te zastave na vetru.

Prepusti se likvidnom iskustvu pred žetvu.

Red, rad, dub, oni vole svoju decu.